BOŽIJA PORUKA SVETU

8.12.2014. Božja poruka svetu

Bog nam još od početka govori, i to nam svakog dana postaje sve jasnije, da je Drevna Kulturna Priča čovečanstva o tome da treba da se plaši Boga očigledno i jednostavno netačna.


U redu je da sada uklonimo ovo drevno učenje iz naše trenutne priče, i da prestanemo to da ponavljamo sebi i svojoj deci.

Poslednja stvar koju Bog predlaže je da se plašimo Boga.

Bag čak od nas ne zahteva ni da volimo Boga. Možemo da volimo Boga ako želimo, ali Bog to ne trazi od nas, ne zahteva to od nas. Ljubav nije nešto što nam Bog zapoveda. Ljubav je ono što Bog jeste.

Bog doživljava ono što želi, znali mi to ili ne. Bog ne traži od nas da mu damo nešto što on jeste, da bi On to moga da iskusi. Bog nama daje ono što On jeste i tužno je što mi često odbijamo to da iskusimo.

Kakvo bi to Božanstvo zahtevalo od nas da se plašimo Boga i da volimo Boga u isto vreme? Ovo je pitanje koje treba da postavite sebi ako želite pošteno da istražite da li ovakva vrsta teologije ima smisla.

Trenutna teologija milijardi ljudi tvrdi da je Bog ljubomorni, osvetoljubivi i ljutiti Bog koji koristi nasilje nad ljudskim bićima i koji im je naredio da je koriste jedni nad drugima. Ona takođe govori da je Bog brižni, saosećajni, milostivi, i Bog pun ljubavi, koji nam želi najbolje.

Postoji jedan rezultat ovakvog učenja: čak i ako većina ljudi oseća da treba da se plaši Boga, oni takođe žele da vole Boga. Mnogo ljudi onda meša osećanje ljubavi i straha, pošto vide da su oni na neki način povezani.

Što se Boga tiče, mi volimo da budemo uplašeni i plašimo se da ne volimo. Zapravo smo učinili vrlinom da se plašimo Boga, iako pokušavamo da ispunimo njegovu zapovest: „Volite Boga sim svojim umom, svojim srcem, i svojom dušom“.

Prema našoj Drevnoj Kulturnoj Priči, Bog nam stavio do znanja da će on voleti ljude ako oni urade ono što On želi. Ako to ne urade, spoznaće njegov gnev. Biće osuđeni na večno prokletstvo.

Neki kažu da Bog pokazuje svoju ljubav kada je gnevan. On na neki način zauzima roditeljski stav „ovo me boli više nego tebe“. On pokazuje ljubav kada osuđuje ljude na večne i neopisive muke. Sa ovim objašnjenjem oni pokušavaju da sačuvaju sliku i predstavu o brižnom Bogu.

Tako je mnogo ljudi postalo zbunjeno u vezi sa pravom prirodom Boga. Ljudska bića negde shvataju, na dubokom intuitivnom nivou, da izlaganje beskrajnom kažnjavanju nije baš dokaz ljubavi. Ipak, rečeno im je da je takvo kažnjavanje dokaz najčistije i najuzvišenije ljubavi, jer time Bog prosto želi da uspostavi savršenu pravdu i čistu svetost u Raju. Pošto je Bog pravedan, On mora da sprovede pravdu, tako kaže drevna priča. To je Božija ljubav na delu (Božija savršena ljubav, ako ne i Božija ljubav prema ljudima).

Ovakav spoj ljubavi i straha u ljudskoj teologiji nije prošla bez posledica u ljudskom ponašanju. Ljudi su počeli da se plaše stvari koju najviše žele.

Činjenica da Bog mora da sprovodi pravdu putem kažnjavanja, govori da je Bog paralisan sopstvenim zakonom, i da ima manje slobode nego suđenje u ljudskom zakonodavnom sudu. Bog jednostavno nije sposoban da uradi kako On kaže da bira.

To bi nam zapravo dalo razlog za strah, pošto imamo Boga koji očigledno nema izbora u pogledu svojih odluka.

Stoga nije neuobičajeno da ljudska bića imaju strah od ljudske ljubavi, pošto su naučeni da se plaše Božije ljubavi. Naučeni su da Božija ljubav može da se pretvori u gnev treptajem oka, i tako proizvede strašne razultate - a da Bog nema nikakavog izbora u tome.

Ili što je gore, Bog ima izbor u vezi sa tim i aktivno bira svaki put, bez izuzetka za milost i saosećanje, da osudi duše na večno prokletstvo, večnu muku i neopisivu patnju u vatri pakla.

Pošto znaju sve ovo o Bogu, pri stupanju u bliske ljubavne veze jedni sa drugima, ljude obično muči ova misao: „Šta će sada ova osoba da želi i očekuje od mene? I na koji način ću biti kažnjen ako joj to ne omogućim? Da li ću saznati taj odgovor pri razvodu, gde će mi se suditi?“

Uostalom, ovo je naše razumevanje prirode naše veze sa moćnim Bogom. Zašto bi bilo drugačije u vezi sa drugim ljudskim bićem?

Posledica toga je stav da partneri u vezi imaju pravo da očekuju određene stvari u zamenu za ljubav - kao što i Bog očekuje određene stvari - i stoga je ta ljubav po principu usluga za uslugu.

Ova očekivanja i strahovi uništavaju mnoge veze na samom početku. Oni zasigurno uništavaju i našu vezu sa Bogom.

Postoje i drugi aspekti svega ovoga. Pošto je najgore mučenje koje se može zamisliti uvreženo u ljuske umove kao izraz uzvišene Božije ljubavi, većina ljudi veruje da je u redu da i oni vole i muče druge ljude isto tako - i da osuđuju i kažnjavaju one koji ih uvrede.

Sve ovo je kreiralo ceo sistem onoga što smo nazvali „pravda“ u našem svetu - što vrlo često može značiti nepravdu.

Hajde da razjasnimo jednom za svagda, da strah od Boga nije ideal ili uzvišeno stanje svesti, duhovnosti ili pak religioznosti. To je zapravo nešto sasvim suprotno.

Da utvrdimo.
Strah od Boga nije ideal ili uzvišeno stanje svesti,
duhovnosti ili pak religioznosti. To je zapravo nešto
sasvim suprotno.

Strah od Boga je zasnovan na pogrešnim stavovima. Mi mislimo da će Bog da nas kazni ako mu ne obezbedimo ono što želi. Negde duboko u sebi mi znamo da ovo ne može biti istina, i zato strah od Boga osećamo kao laž. Da li ste primetili da vam se prevrne želudac kada znate da govorite laž? Tako se isto osećate kada vam neko kaže da se plašite Boga.

Ono što je tužno u vezi sa teologijom je što zahteva od nas da usvojimo misao da radost i čudo ovog i onog života nisu garantovani. Prihvatanje straha od Boga izražava stav da Bog želi da mi svoj život živimo na određen način - i da Bog nema drugi način da nas na to natera osim da nam preti kaznom gorom od naše najveće noćne more.

Strah je logičan ishod toga što su ljudi prihvatili kao da su tačne, pet zabluda o Bogu: Prvo, da je Bogu nešto potrebno. Drugo, da Bog možda neće dobiti ono što Mu je potrebno. Treće, da je Bog vas odvojio od sebe zato što Mu niste dali ono što Mu je potrebno. Četvrto, da Bog još uvek jako želi ono što Mu je potrebno, da sada zahteva od vas tako odvojenih od njega, da Mu to pružite. Peto, da će vas Bog uništiti ako ne ispunite Njegove zahteve.
Svaki od ovih stavova je tako očigledno pogrešan da ne zaslužuje dalju diskusiju. Ipak, ako ih sagledamo kao skup, sadrže osnovu većine svetskih religija. Ono što je zapanjujuće je da čovečanstvo nije sposobno da shvati da su ove zablude donele više bola i uništenja današnjem postojanju nego sva druga verovanja o životu zajedno.

*
Ovako stoje stvari, kako je duhovni učitelj, Ernest Holmes, napisao u svojoj predivnoj knjizi Nauka uma:
„Ljubav je centralni plamen univerzuma; čak i sama vatra. Zapisano je da je Bog Ljubav, i da smo mi Njegov izraz, slika Beskonačnog Bića“.
„Ljubav je izražavanje putem kreacije, ispoljavanje Božanstva kroz čoveka. Ljubav je suština, atmosfera, ona prkosi analiziranju, baš kao i sam život. To ono što JESTE i ne može se objasniti: zajedničko je svim ljudima, celom životinjskom svetu i očigledno u odgovoru biljaka onima koji ih vole. Ljubav je vrhovnih vladar svega“.
„Suština ljubavi, iako neuhvatljiva, prižima sve, raspaljuje srce, podstiče emocije, obnavlja dušu i proklamuje Duh“.
„Samo ljubav poznaje ljubav i ljubav samo ljubav poznaje. Reči ne mogu iskazati njene dubine ili značenje. Univerzalan osećaj sam svedoči o Božanskoj istini: Bog je Ljubav i Ljubav je Bog“.
Čega se tu onda treba plašiti?
Ničega. Apsolutno ničega. Ipak, milioni – ne, milijarde – nastavljaju da robuju stavu da je mudra i dobra stvar „plašiti se Boga“.
Ono što bi sada svetu donelo dobro je pokret za civilna prava duše, što bi oslobodilo čovečanstvo barem od pritiska uverenja o nasilnom, ljutitiom i osvetoljubivom Bogu.

 

Komentari