Drugi nesporazum u vezi sa Bogom: Bog zahteva od nas da verujemo u Njega i da Ga poštujemo na poseban način

8.12.2014. Božja poruka svetu

Većina ljudi na svetu veruje u Boga koji je superbiće muškog roda, koji zahteva poslušnost, koji kaže da smo mi nesavršeni jer nismo bili poslušni, i koji nam govori da moramo ispuniti određene zahteve, da bismo zaslužili njegovu dobru volju (i tako obezbedili sebi ulazak u raj).


U te zahteve spada naša vera u Boga na određen način i posebno poštovanje Boga.


To znači da mi moramo pripadati određenoj religiji – ili barem da uvažavamo njene principe.


Stav da moramo biti u dobrom odnosu sa Bogom proizilazi iz ideje koju smo već istražili: da samo apsolutna čistota i potpuno savršenstvo može stuputi u raj, i to nas verovatno ne opisuje - tako da je bolje da uradimo nešto po tom pitanju.


Ovaj stav proizilazi iz drugog stava koji smo ranije istražili: da smo došli na ovaj svet u nesavršenom stanju, sa Praroditeljskim Grehom, nasleđenom nesavršenošću, ili Nasleđenom Krivicom, i da smo svi uvredili Boga sopstvenim gresima tokom našeg života.


A ovaj stav proizilazi iz uverenja koje imamo duboko u nama, da možemo da grešimo i da Bog može biti uvređen.


Iz ovih stavova je nastala duboka zabrinutost u srcima mnogih ljudi da nismo u Božijoj milosti. I zato tragamo, individualno i zajednički, za načinima za stupanje u Božiju milost – pre nego što je suviše kasno.


Popularnost religija se zasniva na ovom vapaju, i na njihovim obećanjima da one mogu postići ovaj rezultat. Rečeno nam je da su religije naša karta do raja. Sve što treba da uradimo je da ispunimo njihove zahteve, da živimo prema njihovim smernicama, da se pokorimo njihovim pravilima i da slušamo njihove naredbe.


Ovome dramatično doprinosi izjava nekih denominacija da je njihova religija jedini način za postizanje onoga što se zove „spasenje“.
Rečeno nam je da ako ne verujemo u ono što nas one podučavaju, ako ne prihvatimo njihovu doktrinu, ako ne prihvatimo njihove principe, ili veru kao istinu, i ništa osim istine, Bog će nas osuditi na večno prokletstvo.


U to nema sumnje među vernicima unutar tih denominacija: Mi moramo verovati u Boga i poštovati Boga na poseban način ili će naša duša biti večno prokleta.

A sada dolazi veliko Šta Ako...
Šta ako Bogu nije potrebno da bude poštovan,
i ako Mu nije potrebno da ljudi veruju u Njega
na posean način? Šta ako Bog nije potrebno
ljudi uopšte veruju u Njega?

Da li bi to nešto promenilo? Da li je bitno? U uobičajenom stanju stvari, da li bi imalo ikakav značajan uticaj na naše iskustvo na ovoj planeti?


Da, naravno da bi. Ako bismo se oslobodili misli da postoji samo jedan jedini način da poštujemo Boga i da dođemo do raja, duhovna samo-pravednost koja je duboko usađena u ljudsko iskustvo Boga praktično bi nestala. I osim te samo-pravednosti, svi religiozni ratovi i borbe unutar denominacija, nemilosrdno i besmisleno ubijanje koje je prljalo stranice ljudske istorije hiljadama godina, isto tako bi konačno nestalo.


Ako bismo osetili da čak ne moramo ni verovati u Boga da bi nas Bog primio Kući, onda bismo mogli da razvijemo bilo kakvu veru u Boga – ako bismo izabrali da uopšte prihvatimo takvu veru – i to bi bio izraz čiste radosti i apsolutnog čuda, pre nego proizvod ljutnje i strepnje. Gubitak straha od toga šta će se desiti ako ne verujemo u Boga, označio bi kraj svih religija koje se zasnivaju na strahu.


Zaista, ako bi ova pretnja bila izuzeta iz našeg iskustva Boga, cela naša veza sa Božanstvom bi se dramatično promenila, pri čemu bi sklapanje iskrenog prijateljstva sa Bogom, strepnju zamenilo osnaživanjem.


*

Sa druge strane, ako bismo prihvatili misao da Bogu nije potrebno naše obožavanje, naša vrsta ne bi videla pojam „obožavanja” kao nešto dobro, već bi jasno videla da je takav način pokoravanja nešto što poništava našu sopstvenu božansku veličanstvenost – da ne kažem naše sopstveno prisustvo u onome za šta kažemo da obožavamo.


Ovo uzdizanje čoveka na mesto fantastične inkluzije kome pripada, iznova bi oblikovalo čovečiji osnovni identitet, podižući naše razumevanje i ispoljavanje sebe na novi nivo. Zajedno sa tim bi otklonilo i eliminisalo sebično, zlobno i pokvareno ponašanje iz ljudskog iskustva zauvek. Iznenada bismo spoznali ko smo zapravo, i ko su svi drugi, i tretirali bismo sebe i sve druge na sasvim drugačiji način.
Zapravo, to je ono što se dogodilo sa civilizacijama svih visoko razvijenih bića u univerzumu. Efekat koji bi takva promena uverenja izazvala na planeti bila bi barem civilizacija civilizacije.

 BOŽIJA PORUKA SVETU


Bog nam još od početka govori, i to nam svakog dana postaje sve jasnije, da je Drevna Kulturna Priča čovečanstva o zahtevu da ga obožavamo, verujemo u njega i da mu pristupimo na određen način potpuno netačna.


U redu je da sada otklonimo ovo drevno učenje iz naše trenutne priče, i da prestanemo ovo da govorimo sebi i svojoj deci.


Bogu nije bitno kojoj religiji pripadamo (kao ni da li uopšte pripadamo nekoj religiji). Religije su izumi i konvencije čovečanstva.


Bogu nije bitno šta mi verujemo u vezi sa Njim (kao ni da li uopšte verujemo u Njega). Verovanja su izumi i konvencije čovečanstva.


Bog ne traži od nas da mu obezbedimo nešto što mu je potrebno (jer Bogu ništa nije potrebno). Potrebe su izumi i konvencije čovečanstva.


Potreba da bude obožavan (a da ne govorim o zahtevu da bude voljen) može biti samo karaktreistika nesigurnog, neispunjenog, zapovedničkog, tiranskog vladara – što nikako ne može biti opis Boga ovog univerzuma.


Ova ideja da Bog zapoveda da bude voljen, prkosi razumu i logici. Ipak mnogi se drže ove ideje, kao što je napisano, u onome što je označeno kao Najveća Zapovest: „Zato ljubi Gospoda Boga svim srcem i svom dušom i svom svojom moći”.


Zato hajde da razjasnimo: Bogu ovoga univerzuma – samim tim što je Bog – nije potrebno, niti zahteva bilo čije divljenje. Takođe, Bog ovog univerzuma - samim tim što je Bog – nema šta da izgubi tako što će primiti bilo koju dušu koja priđe božanstvu bilo kojim putem, i on je presrećan kada bilo koja duša nađe svoj put do Kuće tako što shvati, prihvati i ispolji svoj istinski identitet.
Ideja da Bog odbacuje sve osim onih koji mu priđu na jedan određen način, jednostavno je pogrešna. Ona prkosi racionalnom razmišljanju i direktno se suprotstavlja definiciji Ljubavi.

Ideja da Bog odbacuje sve osim onih koji mu priđu na jedan određen način,
jednostavno je pogrešna.

Božija ljubav, Božije prihavatanje i Božija radost u nama ne zavise od reči koje izgovaramo u molitvi, koje ime spominjemo kada se molimo, ili kakvu veru praktikujemo.


U očima Boga jevrej je dobar koliko i hrišćanin, hrišćanin je dobar koliko i musliman, musliman je dobar koliko i budista, budista je dobar koliko i mormon, mormon je dobar koliko i Bahá’í, i ateista je dobar koliko i svi spomenuti.
 

Ono što Jeste je ono što Jeste, i ni to što Jeste, niti njegova radost i sreća jer je to što Jeste, ne zavisi od bilo kakvog određenog izraza na bilo koji poseban način bilo kod dela onoga što Jeste.

*

Hajde da idemo još dalje. Ljudskim bićima nije potrebno da imaju bilo kakvu veru da postoji Bog da bi Njegovi blagoslovi tekli. Tok Božijih blagoslova je najveća Božija radost, i to je neprekidan i večan process.


Nema apsolutno ništa sa našom ljubavi prema Bogu, već sa Božijom ljubavi prema nama.
Ovo je verovatno ljudima najteži koncept za razumevanje. Najveći deo nas jednostavno ne može da prihvati činjenicu da božanstvo slobodno teče ka svima, bez ikakvog izuzetka, zahteva ili uslova.


Ili suprotno od toga, većina smatra da Božija ljubav zaista teče slobodno ka svima, a da je Njegova osuda i kazna za one koji ne veruju u Njega ili za grehe, dokaz Njegove ljubavi.
Ideja o ljubaznom i dobrom Bogu može biti konstruisana i očuvana samo putem takve iskrivljene teološke projekcije – iako je pitanje da li je to postignuto na nivou na kom su to želeli oni koji su konstruisali ovu teologiju. Čini se očigleno da nam je ideja o ljubaznom i dobrom Bogu jednostavno oduzeta putem religije, i da je to glavni razlog što milioni ljudi odbacuju ideju o postojanju bilo kakvog Boga.
 

Ovo je jedna od najvećih tuga koja je zadesila ljudsku vrstu, koja je mnoge članove vrste ostavila bez njihovog najvećeg bogatstva, i tako in neizmerno osakatila.
 

Ovo ćemo sledeće istražiti.

 

Komentari