Naš prvi nesporazum u vezi sa Bogom: Boga se treba plašiti

8.12.2014. Božja poruka svetu

Od svih stvari koje su mi rečene o Bogu tokom svih mojih godina provedenih na planeti, najtužnije je ono što je ponavljano iznova i iznova od strane svih autoriteta: Plašite se Boga. Hrišćanstvo je prepuno takvih opomena. Kao i Islam. Kao i učenja Judaizma. Od svih ovih velikih religija možemo čuti izjavu kao što je ova:


„Plašite se Boga i ispunite njegove zahteve: to je jedina dužnost čoveka“. (Ecclesiastes- Propovedi 12:13); „Strah od Boga je početak mudrosti“. (Proverbs -Priče 9:10); „Ko god se plaši Alaha, naći će spasenje“. (Surah at Talaq 65:2); „Neka se cela zemlja plaši Boga“. (Psalmi 33:8)
Ima ih više. Mnogo više.


„Pročistimo od svih nečistoća naše telo i duh, usavršavajući svetost u strahu Božijem“. (2 Korićanima 7:1)
Svetost se usavršava u strahu od Boga? Da, to je učenje. I ono nije podeljeno samo sa nekolicinom pobožnih i svetih ljudi u manastirima koji tragaju za „svetošću“, već sa širokim narodnim masama, tako da „svi ljudi na zemlji mogu da upoznaju Božiju ruku koja je moćna: da se zauvek moraju plašiti Boga“. (Joshua 4:24)

A sada dolazi veliko Šta Ako...

Šta ako ne treba ni iz kog razloga da se plašimo Boga?


Da li bi bilo razlike? Da li je bitno? U uobičajenom stanju stvari, da li bi imalo ikakav značajan uticaj na naše iskustvo na ovoj planeti?


Da. Naravno da bi. Kada bismo smatrali da nema razloga da se plašimo Boga, osnova svake religiozne doktrine na svetu bi pala u vodu. Sama religija ne bi nestala (ne smatram da će ideja i praksa našeg prirodnog nagona ka Božanstvu ikada nestati iz ljudskog iskustva), već bi ostala samo njena „najuzvišenija“ ideja. Njena osnova - poruka da se Boga treba plašiti zato što je on ljutiti, osuđivački i Bog koji kažnjava - bi nestala.


Onda bismo morali da pronađemo drugi razlog da se ponašamo ili ne ponašamo na određen način, da radimo ili ne radimo određene stvari, da imamo ili nemamo određen stav o životu, jedni o drugima, o tome zbog čega smo ovde u fizičkom obliku i o celokupnom iskustvu, od početka do kraja, o ljudskom postojanju na ovoj planeti.
Ali mnogo bi nam trebalo da ubedimo sebe da se Boga ne treba plašiti. Shvatili smo poruku. A za slučaj da nismo - ponavljali su nam - preuzevši iz spisa i svojim rečima - mnogi ljudi kojima se divimo sa razlogom.


Kao David Livingstone, svetski poznati i neizmerno popularni nacionalni heroj u Velikoj Britaniji, koji je tokom sastanka sa H. M. Stanley-jem 1871. godine, dok je radio kao medicinski misionar u Africi, izrekao popularni citat: “Doktor Livingston, pretpostavljam?”, koji nam je rekao: „Plašite se Boga i vredno radite“. Kao Oswald Chambers, škotski jevanđelista i učitelj iz 20-tog veka, poznat kao autor molitvenika, Moj trud za njegovo Veličanstvo, koji nam je rekao: „Izvanredna stvar u vezi sa Bogom je kada ga se plašite, ne plašite se ničega drugog, a ako se ne plašite Boga, plašite se svega drugog“.


Kao što je rekao Ray Comfort, sadašnji hrišćanski ministar i jevanđelista koji je napisao Učiteljev način, i koji nam kaže: „Kada se čovek ne plaši Boga on se predaje Đavolu“. (Drugim rečima, samo nas strah od Boga sprečava da se ponašamo loše)
Ili kao što je rekao Charles Inglis, prvi irski biskup u engleskoj crkvi u eparhiji Nova Škotska u ranom 19. veku, koji je uticao na ono što je sveštenstvo oduvek činilo, kada nam je rekao: „Prva i najveća dužnost racionalnih bića je da se plaše Boga“.

Tako da vidimo da je strah od Boga dužnost.

*

U detinjstvu sam imao mišljenje da je katolicizam zaista prijateljska religija. Sve što je trebalo da radim je da idem na Misu nedeljom, da idem na ispoved subotom, da se redovno pričešćujem, da se poštujem zapovesti, da poštujem crkvena učenja, da živim život bez greha, i bio bih dobar sa Bogom.


Ali kada bih istinski stavio pod znak pitanja ono što su me učili - i zasigurno kada bih odbacio veći deo toga - Bog ne bi bio zadovoljan samnom i to bi bio pakao.


Bukvalno je tako.
 

I moja religija nije bila jedina religija koja je tokom istorije unosila strah u srca muškaraca i žena. Poslušajte ovu izjavu koja se desila u maju 1420. godine:
Sudanski sud je osudio na smrt trudnu dvadesetsedmogodišnju ženu Meriam Yehya Ibrahim, zato što se udala za hrišćanina i preobratila se u Hrišćanstvo. Žena je optužena i osuđena za otpadništvo pošto je sud u Khartoumu smatrao za muslimanku. Sud je odbacio činjenicu da je nju majka odgajala kao hrišćanku, nakon što je njen otac, koji je bio musliman, napustio kada je imala šest godina.
 

Pošto je njen otac bio musliman, sud je nju takođe smatrao muslimankom, zato je njen brak sa ne-muslimanom smatran nevažećim. Ona je takođe optužena za preljubu i osuđena na bičevanje.
 

Izvinjavam se, napravio sam grešku u pisanju. Napisao sam brojeve obrnutim redosledom. To nije bilo u maju 1420. godine, to je bilo u maju 2014. godine.
Dobro ste pročitali. U 2014. godini, žena je osuđena na smrt jer se odrekla svoje islamske vere. Njena presuda je bila oborena tek nakon negodovanja naroda. Tako vidimo da su između straha od pakla i straha od smrti, religije do danas pronašle način da zadrže vernike...pa sad...
...vernike.
 

Preispitivanje zvaničnih religijskih doktrina može rezultovati u odbacivanju ili marginalizaciji čovekove duhovne zajednice - da ne kažem, u nekim nacijama može doći do optužbi za otpadništvo, što rezultuje proterivanjem iz zemlje ili čak, smrtnom kaznom.
 

Povrh sve anksioznosti i terora koji je uliven vernicima (ili bolje rečeno „uplašenima“) postoji to prethodno spomenuto prirodno nastojanje ljudi da nikada ne sumnjaju, ne dovode u pitanje, svoja duboko utvrđena uverenja, zato što misle da bi to izdalo njihovu porodicu, tradiciju ili kulturu.
 

Nije ni čudo da duhovno istraživanje izvan granica prihvaćenih doktrina i usvojenog pravoslavlja, zbog straha od Boga i odbijanja da izdaju svoju prošlost, ljudskim bićima ne pada lako. Da, to u najboljem slučaju može biti duboko uznemirujuće, a u najgorem slučaju zastrašujuće.
 

Odakle dolazi ova staromodna ideja da treba da se plašimo Boga? Ona se zasniva na pogrešnoj predstavi da postoje dve stvari koje Bog želi: Ljubav i Pravdu.
 

Rečeno nam je da kada ispunimo njegovu prvu želju, Bog nam dodeljuje ponovnu priliku da budemo pomireni sa Njim. Kada ispunimo drugu, Bog na kraju svakog ljudskog života sedi za sudnicom i odlučuje da li je duša zaslužila večni raj ili večno pokletstvo u paklu - ili nešto između: moguću kaznu trenutnog ali mučnog pročišćavanja koje katolici i drugi hrišćani nazivaju Čistilište.
(Članovi crkve Church of Jesus Christ of Latter-day Saints nazivaju ovo mesto Duhovni zatvor, gde duše žive u bolu, osećaju krivice i mukama, ali samo do konačnog suda kada im je data poslednja prilika da se izjasne da je isus Hrist njihov spasitelj)
 

Rečeno nam je da je razlog svemu ovome, što u raju ne može postojati ništa osim savršenstva i svetosti. (O ovome ćemo više pričati kasnije) Pošto malo nas umre u stanju potpunog savršenstva i svetosti, neki od nas moraju otići na privremeno mesto, gde se čiste od grehova putem mučenja i patnje, koje je nalik paklu, ali nije večno. Dužina naše patnje određena je dužinom liste naših grehova.
 

Drugi moraju ići pravo u pakao, da bi tamo zauvek patili zbog grehova koje su počinili, koji su tako ozbiljni, da ne mogu biti pročišćeni boravkom na mestu trenutnih muka; Bog ih jednostavno ne može i neće oprostiti.
 

Dok katolici o Čistilištu govore više nego ispovednici drugih vera, ovaj pojam privremenog (ali strašnog) iskustva koje prethodi ulasku u raj, nije ograničeno samo na Katolicizam, niti na druge kategorije sekti u Hrišćanstvu. Praksa brige prema mrtvima i molitvi za njih postojale su mnogo pre Hristovog rođenja - kao, na primer, u nekim egipatskim obredima. Takođe se mogu pronaći i u islamskoj i jevrejskoj tradiciji.
 

Iako, drevni sveti spisi govore o procesu apokatastaze - pojmu koji je nastao u drevnoj Grčkoj i koji predstavlja rekonstituciju, povraćaj, ili obnovu originalnog, prvobitnog stanja.
Ljudska bića na zemlji se smatraju sposobnim da pomažu upokojenima putem molitvi. U ranom Hrišćanstvu se govorilo da bogati mogu da obezbede svojim upokojenima Plenarnu Indulgenciju - i tako ih oslobode čistilišta darivanjem velike sume novca, ili zemlje, ili oboje, katoličkoj crkvi (što je dovelo do odluke Martina Luthera da otvoreno protestvuje, a to je rezultovalo protestantskim pokretom Reformacije).
 

Nakon sve ove brige i molitvi za upokojene svih ovih godina, nije ni čudo što se toliko ljudi danas plaši Božijeg gneva koji im se nameće nakon smrti.


 

Komentari