Prvo uverenje koje trebamo promeniti

Oluja Pre Zatišja (četvrto poglavlje)

20.06.2013. Oluja Pre Zatišja

Ono što se dešava u našim životima i svuda na našoj planeti upravo sada je dobro, ali će to dobro biti izgubljeno ako mi ne vidimo tako kako je, ako insistiramo na zamišljanju da smo mi na neki način žrtve onog što se događa, i da izjavimo sa veoma jakom odlučnošću da se te stvari dešavaju nama, a ne kroz nas.

Dragi moji saputnici… Kako se primičemo novoj eri prvo moramo preuzeti odgovornost za našu prošlost.
 

Eh sad, nemojte bežati od toga. Ne radi se o preuzimanju krivice, već o preuzimanju kontrole.
Ne govorim o “našem kažnjavanju” zbog onog što je pošlo naopako ili što se zbilo pre. Ono o čemu vam govorim je prelazak u nežno, tiho saznanje, i meko i saosećajno držanje, ili o prostoj istini: Mi nismo ovde zrtve.

I tako…
 

Prvo uverenje koje treba da promenimo jeste verovanje da smo sami svoji “posmatrači”.
Ta stvorena reč odlično obuhvata misao koju mnogi imaju da smo bespomoćni, nesrećni, beznadežni, prisiljeni da patimo u tišini i da drhtimo plašljivo u lice tome što se događa i što nam se čini da će se dogoditi. Ovo je pogrešna misao,netačna misao, obmanjujuća misao. Što je još važnije ta misao ne funkcioniše. Ona uzrokuje, bukvalno, disfunkcionalnost.
Pa hajde da se otarasimo ovih misli. Pošto smo okrenuli stranu, hajde da okrenemo našu pažnju ka jednoj bitnoj svesnosti. Hajde da sledeći razgovor koji budemo vodili ,onda, bude o uzroku.

Priznavanje naše uloge u poretku stvari
 

Svako od nas lako može da vidi, samo ako pogleda okolo, kako su stvari postale loše na našoj planeti. Ali sada, pitanje je…
 

Zašto se niko ne zapita Zašto?

Ovo nije jedno od Sedam Prostih Pitanja koja sam malopre pomenuo. Ovo je pitanje koje se nameće samo od sebe. Ono prethodi Sedam Prostih Pitanja, i stvara kontekst za njih.
Nedovoljan broj ljudi postavlja ovo prethodno pitanje, a još manje odgovara na njega. Ja ću učuniti oba. To je deo ovog prvog verovanja koje moramo da promenimo. Prestaću da budem posmatrač.
 

U maloj brošuri koju sam napisao na proleće 2011. rekao sam nešto što smatram da je vredno da podelim opet ovde: Događaje na Zemlji nisu stvorile Nevidljive Sile. Nismo ovde kako bi podlegli hirovima bogova, ili, kako je to William Shakespeare rekao da trpimo “praćke i strele silovite sudbine”.
 

U slučaju geofizičkih događaja, nismo u potpunosti milosti i nemilosti elemenata. Možda izgleda kao da jesmo, ali nismo.
 

Evo na primer zemljotresi. Oni su stvarni, dešavaju se, i oni su nešto što mi jesmo na nekom nivou stvaralaštva.
 

Pogledajte uragane i tornado i tajkune i talase plime i cunamije. Oni se događaju i svi oni su nešto što mi jesmo na nekom nivou stvaralaštva.
Globalno zagrevanje, na primer. Ono je stvarno, dešava se, i ono je nešto što mi jesmo na nekom nivou stvaralaštva.
Ili, u tom slučaju, pogledajte neverovatno i brzo širenje bakterijskih bolesti koje zahvataju celu zemlju. I one su takođe nešto što mi jesmo na nekom nivou stvaralaštva.
Naravno, mi nemamo nameru da priznamo bilo šta od ovoga. Barem ne, pripadnici “osnivači” čovečanstva.
 

Na užasnom primeru ne-vođstva, Predstavnički dom Američkog Kongresa je glasao 240 – 184, u proleće 2011, kako bi pobedili rezoluciju koja prosto govori o tome da se“ klimatske promene događaju, što je uzrokovano ogromnim brojem ljudskih aktivnosti, i postoji ogroman rizik za javno zdravlje i blagostanje.”
Zamislite to.
 

Dakle.. da li “mi, ljudi”, stvaramo ove događaje svesno? Naravno da ne. Ipak, da li možda stvaramo ove događaje nesvesno? Apsolutno. Preko našeg nesvesnog (to jest, našeg nepromišljenog ili kratkovidog) ponašanja.
 

Tražiš od mene da ovde prihvatim mnogo toga. Niko koga ja poznajem ne sedi i izaziva zemljotrese – ljudi to ne bi mogli ni kada bi hteli. I ne postoji dokaz da je globalno zagrevanje izazvano ljudskim ponašanjem.

.
Da li bi se složio sa ovim – da su ljudska bića mnogo više od pasivnih posmatrača u igri života?

Zavisi od toga o čemu pričamo? Ako govoriš o tornadu i tim stvarima….

Pa, hajde da vas pitam ovo. Koliko podzemnih nuklearnih testova možemo sprovesti pre nego što masovne eksplozije koje stvaramo olabave ili izbace međusobno povezane ploče koje čine skelet planetarne okosnice, i koje dovedu konačno do zemljotresa?
 

Koliko još ugljenika možemo emitovati pre nego što opteretimo prirodne staklene mehanizme zemlje i uzrokujemo značajno zagrevanje na planeti, toliko da porast temperature njenih masovnih geoterminalnih voda prouzrokuje uslove i stvori vetrove koji su dovoljno nasilni da ih nazovemo uragani ili tornada?

I dozvolite mi da vam pročitam nekoliko pasusa o problemu iz aprila 2011 iz Scientific American:
“Već više od 50 godina, mikrobiolozi upozoravaju na korišćenje antibiotika za gajenje životinja na farmama. Praksa je, tvrde oni, ugrožavanje ljudskog zdravlja tako što se farme koriste za razmnožavanje bakterija otpornih na lekove.
 

“Farmeri odgovaraju da je ograničenje antibiotika u stočarstvu uništilo industriju i značajno povećalo troškove potrošača. “
Može li mi neko reći kako se mogu učiniti obe stvari?
Ako bi se cene značajno povećale (mislite li da bi potrošači mesa platili imalo više da bi živeli duže?) kako bi to uništilo industriju? Kao što je i naftna industrija bila uništena kada su cene gasa porasle za 30%?


Bez obzira na ovaj propust u logici… šta mislite ko pobeđuje u debati? (Pratite tok novca.)

A sada dobre vesti
 

Naravno, potpuno sam svestan da postoje određeni ljudi koji otvoreno 'pljunu" na ideju da ljudska aktivnost ima bilo kakve veze sa ovim, ali ovde sam da izjavim (zajedno uz oduševljenu većinu svetskih naučnika, geofizičara i medicinskh istraživača) da su ove aktivnosti, u stvari, isprepletene, da mi živimo u povezanom svetu gde jedna stvar sigurno i neminovno uzrokuje drugu, i da čovečanstvo nije više imuno na uzročnost od bilo kog drugog elementa samog života.
Prosto rečeno, mi smo bar deo problema.
 

To je dobra vest. Jer ako smo deo problema, možemo biti i deo rešenja. Ako nismo deo problema, onda ne moramo ništa da izdržimo. Ipak ako jesmo deo problema (i možemo priznati da jesmo), onda nismo prepušteni krajnjoj milosti Nevidljivih Sila.

U odnosu na ljudske sukobe, nasuprot fizičkim pojavama, jasno mi je. Mi potpuno izazivamo geopolitičke vreve čovečanstva.


Pa, da i ne. Istina je da političke katastrofe nisu uzrokovane prirodom, već su rezultat ljudske prirode, ali i to je jednako nekontrolisano.

 

Zaista? Mislim, da li je to istina? Da li su ljudska bića “prosto takva kakva jesu”, sa određenim sklonostima u svojoj prirodi, da ništa ne možemo uraditi po pitanju naše sve više nasilne, takmičarski nastrojene, i preživljavajuće stvarnosti?


Zar to nije manje više dokazivano? Da li ste primetili da se ljudska priroda menja?


Pa mislim da je to nešto o čemu treba da odlučimo. Mislim na kolektiv zvan čovečanstvo.
Uskoro ćemo odlučiti – i izraziti naše odluke kroz naše misli, reči i dela – o tome šta smatramo da je istinito o nama, i o našoj prirodi.
 

Takođe ćemo uskoro odlučiti da li smo spremni i voljni da promenimo to što smo smatrali istinitim o našoj prirodi, usled nezrelosti naše vrste, ranijih godina. To je izbor koji će postati sutrašnja izjava; to je demonstracija koja će postati naš manifest.
Meni se čini savršeno jasnim; ne možemo više da napredujemo napred, da se razvijamo u našem evolucionom procesu kao vrsta, demonstrirajući ranije ponašanje. Tako je kako je i lik pokojnog Walt Kelly – jevog stripa, Pogo, svečano izjavio:”Upoznali smo neprijatelja, i on smo mi.”
Ipak, ako većina ljudi nastavi da insistira da to što moramo da promenimo je nepromenljivo, - da je osnova naše prirode prosto takva kakva je, i da se ne može menjati - onda smo zasigurno osuđeni na propast.
 

Ne postoji ništa za nas nego da umanjujemo i bežimo, gomilamo i skrivamo, preživimo najbolje što možemo dok se svet raspada oko nas.
S druge strane, ako se odreknemo Doktrine Nemogućnosti, ako odbacimo ideju o našoj nemoći, ako napustimo ideju da ne posedujemo kontrolu nad našim ponašanjem jer je on u skladu sa našom prirodom, Nova Budućnost će se otvoriti za nas; svetionik Nove Sutrašnjosti. To može da bude Budućnost Vaših Želja, Sutrašnjica Naše Izabrane Stvarnosti.

Žrtve ili stvaraoci?
 

Prvi korak ka ispoljavanju ove velike eventualnosti je da prihvatimo veliku istinu o ulozi koju igramo, i koju smo igrali.
Moramo odlučiti: da li je život nešto što se događa nama ili se događa kroz nas?
Čak i u pogledu geofizičkih uslova i događaja na našoj planeti (na kojima, na prvi pogled, zamišljamo da nemamo kontrolu), moramo odlučiti da imamo zajedničkog udela u tome kako se oni javljaju i utiču na nas.


Izvanredan primer je katastrofa u Japanu 2011. Čak iako smo ubeđeni da nemamo nikakvog dugotrajnog udela u zemljotresu i cunamiju (stav, koji ja lično nisam spreman da preduzmem), ne postoji niko od nas ko će poreći da je čovečanstvo definitivno imalo ulogu u nuklearnoj katastrofi koja je usledila – i može imati i veliki udeo u izbegavanju tih nesreća u budućnosti.
Evo nekoga ko je to savršeno razumeo…
30, maja 2011, Nemačka je objavila da planira da napusti nuklearnu energiju u potpunosti, za 11 godina.
Osam od 17 svetskih postrojenja koja su obustavljena, ostaće zauvek zatvorena, ističe vlada. Ostalih devet postrojenja biće zatvoreno do 2022.
Ovo je upečatljiv primer da se svet probudio. Počeli smo da shvatamo i da priznajemo ulogu koju mi, sami, imamo u stvaranju oluje pre zatišja. Počeli smo da zauzimamo stav – ne samo da shavatamo već da zauzimamo stav.


SMERNICE KOJE ĆETE NADAM SE UPAMTITI…

 

  • • Mi nismo ovde žrtve, već smo bar deo problema
  • • Ne možemo više da napredujemo sa ponašanjem iz prošlosti
  • • Ne treba da preuzmemo krivicu, treba da preuzmemo kontrolu

AKCIJE KOJE ĆETE NADAM SE PREDUZETI…

 

  • • Promenite bilo koje verovanje u to da ste “posmatrač” u načinu na koji život protiče na zemlji
  • • Odreknite se Doktrine Nemogućnosti


Vaše učestvovanje u ovom interaktivnom dijalogu dopunjuje ovu knjigu koja će iskočiti iz štampanih stranica i postati jedna sila za stvarne promene u svakodnevnom životu. Stoga se istinski nadamo da ćete nam ponuditi vaše odgovore i reakcije na sve što se pojavljuje u knjizi , i da ćete to raditi veoma često – baš kao što vas i sama knjiga poziva da učinite. Hvala vam, Neale
 

Komentari