Šta se može reći za društvo koje stvara jedan veći jaz između bogatih i siromašnih?

12.08.2013. RSB Za Čovečanstvo

Da li možemo da podržimo društvo na smanjenju razlike među njegovih pripadnicima sa najvišim, srednjim i niskim primanjima? Može li išta opravdati kulturu koja žudi da stvori mehanizme kojima se ističe mentalitet “ svako za sebe/pobednik osvaja plen“?

Ako neko posebno društvo posmatra tu razliku koja raste sve više i još više, da li postoji nešto što možemo da uradimo kako bi zaustavili ovu ekspanziju, i da smanjimo ovo, tako da svi možemo da doživimo jedan “bolji život“?


Šta se može reći za društvo koje stvara jedan veći jaz između bogatih i siromašnih – i stavi umesto mehanizama i zakona, izbora i odlike koje pojačavaju odluke da je sve u vezi ovoga u redu; zaista, da li je ovo način kako bi to trebalo da bude?


Pitam ovo jer je pre neki dan Institut Ekonomske Politike, jedan deo koji se nalazi u Vašingtonu i daje mišljenja, objavio statistiku koja pokazuje da je prosečna zarada direktora velike kompanije u 2012. bila 14.1 milion $. To je godišnji nivo, ne doživotni. Ova cifra predstavlja jedan porast od 12.7 % za šefove u odnosu na prethodnu godinu.


Prosečna plata radnika, međutim, nije porasla za 12.7%. Čak ni za 6% Čak ni za 2%. Čak nije uopšte porasla.


Za većinu radnika u SAD-u, plate u 2012 su ostale na nivou iz 2011 – a to je u slučaju najboljeg scenarija. Mnogima su plate opale kako su pokazale studije EPI.


A plate šefova nije jedina kompenzacija kojom su nagrađeni vodeći ljudi u kancelarijama. Većina je takođe dobila opcije na akcije i druge nagrade, tako da se tome još pridodaje više od 50% na njihov stvarno isplaćeni ukupan prihod.


Sve se ovo dešava jer se zarade korporacija još uvek povećavaju. Ali radnici koji omogućavaju te zarade ne učestvuju u podeli ovih beneficija. Vebsajt BusinessInsider.com je nedavno izbacio naslov:


Profiti Korporacija Upravo Dostigli Konstantno Visoke, a
Nadnice Upravo Dostigle Konstantno Niske Plate


Dobra vest je što makar jedan veliki broj Amerikanaca danas radi – ipak nemaju srazmerne zarade – u odnosu na bilo koje vreme u prošlih trideset godina.
Oh, žao mi je. Pogrešno sam shvatio. Upravo je suprotno. Vebsajt The Business Insider ističe da je upravo obrnut slučaj.


Izgleda da američke kompanije zapošljavaju manje američkih radnika nego ikada pre u istoriji.
Nego ikada u istoriji.
I dok su radnici toliko gladni za poslom da će prihvatiti manje od minimalne nadnice samo kako bi imali da nahrane svoje porodice, uprava u korporacijama zarađuje 20 puta više od zarade njihovih zaposlenih čak, dolar po dolar. Tako je. Na svaki dolar koji prosečan zaposleni zaradi, prosečan direktor zaradi dvadeset.


Oh, pobogu… Žao mi je. I to sam pogrešno shvatio. Tako je bilo 1965. Ups, gledao sam pogrešnu stranu na listi. Danas, u 2012., direktor jedne velike kompanije zaradi, u proseku, nešto između 273 puta više od prosečnog radnika.


Ono što je možda najizvanrednije od svega: Nije da izgeda da se sa ovim slažu samo bogati. Milioni ljudi u srednjim, a čak i nižim klasama prihoda u SAD- u, se slažu sa ovim. Mnogi verni Konzervativci, večina članova Čajanke, veliki procenat republikanaca, a i šaka demokrata će vam reći: To je američki način. Tamo je Zemlja Šansi, i u Zemlji Šansi svako ima istu šansu da “dobiju svoje“.


Ali da li je ovo istina? Da li svako u Americi ima jednake šanse? Da li je ovo istina za Afroamerikance? Amerikanke? Gej Amerikance? Samo pitam. Da li svako u Americi ima jednaku šansu da postane direktor jedne velike kompanije, i da zaradi približno 273% više od radnika kojima naređuju?


Još bitnije, da li je ovo zaista način na koji jedno prosvećeno društvo postavlja svoje zakone i mehanizme ekonomije, i kako tretira svoje članove?


To me zanima. Veoma sam radoznao. Šta vi mislite? Da li postoji nekakav duhovni razlog za, ili vrednovanje, rada jednog društva na smanjivanju jaza između svojih članova sa najvišim i najnižim primanjima? Može li išta opravdati kulturu koja žudi da stvori mehanizme kojima se ističe mentalitet “ svako za sebe/pobednik osvaja plen“.

 

Komentari