Šta je Apsolutna Istina?

22.03.2017. Živi kao Bog

Dragi moji prijatelji…

Ne znam za vas, ali ja sam proveo čitav svoj život tragajući za svojom istinom izvan sebe.
Prvo sam je pronalazio u svojim roditeljima, koji su za mene predstavljali prvi autoritet i za koje sam pretpostavljao da nisu govorili Nista Osim Istine o svemu.

Drugo, pronalazio sam je u članovima moje porodice - starijoj braći, tetkama, stričevima, i rođacima koje smo posećivali. Svi oni su u izvesnoj meri predstavljali autoritet.

Zatim sam u tu kategoriju svrstao i svoje nastavnike. Moji najraniji učitelji su bile časne sestre i sveštenici, pošto sam išao u Rimsko katoličku osnovnu školu. Časne sestre su nas podučavale svakog dana, a sveštenici su dolazili jednom nedeljno na čas katehizma. Učio sam o Bogu i o životu od tih ljudi, za koje sam smatrao da su nepogrešivi izvori.

Kao rezultat toga, Bog je uskoro postao moj najveći Autoritet. Problem je bio u tome što sam morao da zavisim od ljudi da mi kažu šta je ono što Bog želi. To sam naravno i činio. Pažljivo sam slušao šta su mi govorile časne sestre i sveštenici.

Međutim, počele su teškoće. Ono što su mi govorile časne sestre i sveštenici i ono što je Bog želeo, nije se poklapalo sa onim što mi je srce govorilo. Hoću reći, nije mi “leglo”. Nešto iznutra mi je govorilo da ono što sam učio u školi nije istina.

Napustio sam parohijsku školu kada sam završio osmi razred – napustivši u isto vreme i crkveno poimanje Boga. Bog kojeg sam poznavao u svom srcu nije bio Bog o kome sam slušao od drugih.

Ništa od ovoga mi se nije u potpunosti razjasnilo sve do Razgovora sa Bogom, koji su se desili oko trideset pet godina kasnije. Međutim, posle tih razgovora postalo mi je jasno da ono što sam osećao da je “tako”, ustvari jeste tako: u odnosu na Boga, i moj život, ja sam Istina.

Ničija istina ne može biti Apsolutna Istina za mene. Drugi mogu sa mnom da dele svoje misli, mogu da mi daju svoje ideje, ali ja moram sam da odlučim šta je istina za mene.

Ovo može izgledati kao jednostavan i očigledan zaključak, ali mogu vam reći da mi nije bilo lako da dođem do njega. A iz mog posmatranja, vidim da nije lako ni drugim ljudima. Toliko smo Autoriteta dali drugim ljudima još od najranijih dana, da kasnije u životu uopšte nije lak posao povratiti taj autoritet.

 

Ipak, Razgovori sa Bogom su razjasnili da je jedina istina u Univerzumu, istina koja postoji unutar mene. Ne postoji ono što se zove Apsolutna Istina, rekao je Bog u Razgovorima. Ovo je za mene bila zapanjujuća izjava kada sam je prvi put čuo. Ceo svoj život sam verovao u suprotno. Sada znam da je sva istina relativna, i da je stoga stvarno u očima posmatrača.

Mesec je gore kada se gleda sa zemlje. Ipak neko može da gleda dole na Mesec iz svemira. Sve definicije nestaju kada se promeni perspektiva. Ništa nije istina, ništa, u apslutnom smislu. Da upotrebim Hemingvejevu rečenicu, “Istina je pokretna gozba”.

Moj život se dramatično promenio kada sam povratio svoj Autoritet koji sam dao drugima. Na neki način, ovo počinje da se dešava kao prirodan proces života. Pamtim kada sam se prvi put odvojio od roditelja. Imao sam devetnaest godina i u trenutku kada sam ušao u svoj stan znao sam da se moj život promenio. Vozio sam sopstvena kola, živeo u sopstvenom stanu, radio posao koji sam voleo (na radiu), i prilično naprasno, činilo mi se – živeo sopstveni život.

Mogao da dođem i odem kada sam hteo, da jedem šta mi se jelo, da radim šta sam želeo. Roditeljski autoritet je bukvalno preko noći nestao. Mogao sam da telefoniram koliko sam želeo, da dođem noću kada je meni odgovaralo, čak i da spavam sa kim sam želeo.

Čekaj!

Znači tako izgleda život!

Čoveče.

Nikada nisam osetio takvu moć.

Ili takvu odgovornost.

Osetio sam se skoro isto kao kada sam čuo rečenicu: “Ti si Istina” u mojim razgovorima sa Bogom. Osetio sam se kao mi je neko dao “ključeve od kraljevstva”. Odjednom sam postao moćan. Nisam više nikome morao da verujem. Nisam više morao da privatam ni čije reči.

Ali sam takođe imao novu odgovornost. Morao sam za sebe da odlučim šta je moja istina.

Sada, kada bih morao to da uradim sam, osećao bih da je to pretežak zadatak za mene. Ja sam samo jedno malo ljudsko biće, i ne mogu da donesem odluku, čak ni za sebe, o Istini Univerzuma.

Ali divne vesti su da NE MORAM da donesem ovu odluku sam. To je zbog toga što imam Boga za pravog i iskrenog prijatelja. Zato mogu tražiti njegovu pomoć u određivanju moje istine. I to je, naravno, ono čemu Razgovori sa Bogom govore.

Svako od nas može imati svoje Razgovore sa Bogom. Ne moramo se oslanjati na knjige koje su drugi pisali. Možemo napisati sopstvene.

Da li je ovo istina ili ne? Šta vi mislite? U šta vi verujete?

Upitajte Boga odmah. Uzmite parče papira, pročistite um od svih misli i ideja. Sada zapišite svoje pitanje.

Da li je istina da mogu da ima svoj razgovor sa Tobom? Da li ćeš mi odgovoriti tako jasno i brzo kao što si odgovorio Nil Donald Wolšu?

Hajde, slobodno. Napišite pitanje. Zatim slušajte odgovor.

Kada dobijete odgovor, zapišite ga. Ne pitajte se. Ne sumnjajte. Samo ga zapišite onako kako ste ga čuli u glavi.

Ako dobijete odgovor “ne”, postavite nekoliko drugih pitanja. Pitajte: “Zašto ne? Ko mi onda sada odgovara ako nije Bog?”

Zatim nastavite sa dijalogom. Ali zapamtite, kada ovo radite ostanite izvan svoje glave. Kada uhvatite sebe da pišete odgovore koji su u vašem umu, zaustavite se. Možete videti razliku između odgovora koji vam dolaze sa najvišeg mesta mudrosti u Univerzumu i odgovora koji vam dolaze iz vašeg uma ili prethodnih misli ili najdubljih strahova.

Verujte. Osetićete razliku.

Sa ljubavlju

Neale

Komentari