Ideja vredna pažnje

21.11.2013. Tekstovi

Dragi prijatelji...


Moja voljena Em, moja životna saputnica, došla je do nečeg zaista fascinantog pre neko veče – možda i dublje nego što se na prvi pogled čini – želeo sam da podelim to sa vama ...

Vodili smo neobavezan razgovor o životu uopšte i o stvarima koje govorimo jedni drugima kroz prirodne razmene koje se svakodnevno rešavaju, kada je rekla:

„Pre neki dan dobila sam zanimljivu ideju. Pomislila sam: pitam se šta bi se desilo kada bih išla okolo sa rekorderom i snimala svaki razgovor koji vodim u toku dana. Onda, uveče, mogla bih da sednem i pustim traku i poslušam šta sam sve rekla tog dana.

Pitam se šta bi se promenilo ako bih svako veče slušala šta sam tog dana izgovorila.“ Bila sam opčinjena idejom. Nisam mogla da je izbacim iz glave.
En se učinilo da bi ova ideja mogla da proizvede odličnu disciplinu. Samo slušanje reči koje izlaze iz nas svakog dana i ton i način na koji ih izgovaramo bi bez sumnje otvorilo dublju svesnost energije koju odašiljemo u svet.

Počeo sam da zamišljam to. I pomislio kako je skoro neophodno da imamo rekorder uz sebe. Sve što treba da uradimo je da uzdižemo nivo svesnosti svakog trenutka kako bismo i radili kada bismo znali da se sve snima. Možemo da koristimo naš um kao rekorder, koji odmah pušta unazad reči koje smo izgovorili.

Onda, kao prava disciplina, možemo da ’pustimo’ misli  unazad i momenat pre nego što postanu reči. I svesno izabrati da ih izgovorimo ili ne. Ili da li na taj način.


Znam, znam, ovo je samo nova verzija krilatice „ispeci pa reci“. Ali, ova ideja sa snimanjem mi nikada nije pala na pamet. Mislim, stvarno možemo da probamo. Recimo nedelju dana pritisnemo ’rec’ svaki put kada otvorimo usta. Zatim sednemo i poslušamo sami sebe.

Posle nedelju dana možemo postati veoma obazrivi svaki put kada pritisnemo dugme...uključimo snimanje. I možda posle nedelju dana ili više neće biti potrebe da nosimo rekorder sa sobom. Postali bismo obazrivi svaki put kada progovorimo.

Ne znam za vas, ali ja mislim da bi mi ova vežba koristila. Prvo, verovatno bih se iznenadio koliko je negativnih stvari u mom razmišljanju, mereno rečima koje govorim. Onda, takodje, mislim da bih se zamislio onda kada koristim reči i tonalitet da pokažem negodovanje ili kada ’ispravljam’, kritikujem nekoga. Konačno, mislim da bih se možda postideo brojem razgovora koje okrenem ka sebi, stavljajući sebe u centar konverzacije i pažnje i kupam se u slavi svoje ličnosti!


Mogu da se vidim kako slušam sve ovo, sedeći uveče pored kreveta, klimajući glavom...“koga briga? Koga? Samo...ućuti. Budi tih. Zadrži za sebe. Vidi kakvu si energiju uneo. Vidi kakve su ti misli.“
Moj bivši tast je umeo da kaže: „ Ako ne možeš da kažeš bilo šta lepo, nemoj uopšte.“ Hmm...Tako jednostavan savet. Dobar, čvrst i jednostavan.

Ljubav...
Neale
 

Komentari