Upoznavanje vašeg deteta sa konceptom i stvarnošću Boga – II Deo

1.06.2013. Tumačenje RS Bogom

Dok bismo mi zamišljali kako većina roditelja ne želi da njihova deca prosto prihvate gledišta roditelja o svemu – a naročito njihovo gledište o nečemu tako bitnom kao što je Bog – izazov postaje veliki: Obezbediti deci jedan slobodan mentalni prostor, u kojem će stvarati svoje sopstvene zaključke, a istovremeno pružiti čvrsto i sigurno vođstvo, koje svako dete zaslužuje.


Deca ne žele roditelje koji su neodlučni – i oni ih ne zaslužuju. Oni žele i zaslužuju više.
Ako se devojčica plaši policajca na uglu, recite joj:”Oh, dušice, policajac je tvoj prijatelj. Nema potrebe da se plašiš njega. On je ovde da nas štiti i da nam pomogne. “
ILI… joj recite;”Oh, dušice, ja mislim da je policajac naš prijatelj. Nadam se da nema potrebe da ga se plašimo. Želela bi da je tu da nas štiti i da nam pomogne. Hajde da držimo palčeve.”


Ako se vaš sin plaši da uđe u svoju sobu noću, jer misli da je čudovište ispod kreveta, da li mu kažete, ” Sine, nema ničeg čega se trebaš plašiti. Hajde. Ućiću sa tobom i pokazaću ti.”

ILI…li mu kažete,”Pa, sine, zaista se nadam da se ne trebaš ničeg plašiti. Hajde. Ućiću sa tobog I poželeću celim umom da sam u pravu. Ali hajde da ostavimo vrata otvorena u slučaju da moramo da odemo odatle u žurbi.”


Naravno da kažete prvo, ne drugo. Vi znate da je ono što vaše dete traži u vama jeste sigurnost.

U svemu.


Tako da izazov postaje kako pomoći vašoj deci da se osećaju sigurnim oko stvari, i date im mogućnost (I veštinu) da postanu sigurni u sebe kroz donošenje svojih sopstvenih zaključaka.
 

To nije lako da se uradi, i može zahtevati od nas da ponekad hodamo po tankom ledu.
 

Samo-spoznaja je staza ka sigurnosti.


U skoro svakoj situaciji u životima naše dece, čini mi se, da je najbolji posao roditeljstva kada im pomognemo da spoznaju stvari samostalno.


Ipak kako da deca sama spoznaju nešto tako hipotetičko (I ponekad se i nama čini da je hipotetičko) kao što je Bog?


A i problem je to što mnogi ljudi govore o Bogu u veoma drugačijim izrazima. Tako da ono što vaše dete čuje na igralištu, ili u kući drugara, može zvučati veoma tačno. Tada, kada vam se dete obrati da to razjasnite, šta vi kažete? Da ne znate? Da ne možete biti sigurni? Da vi imate sopstvene ideje, ali ko zna? Da svi treba da držimo palčeve?


Zamislite da vaše dete dođe k vama i kaže da se plaši Boga. Da li kažete, ”Oh, dušo, Bog ti je prijatelj. Nema potrebe da se bojiš Boga. Bog je ovde da nas štiti i da nam pomogne.”
ILI… vi kažete;”Pa, sine, mislim da je Bog naš prijatelj. Ne verujem da postoji razlog da se plašimo Boga. Moje mišljenje je da je Bog ovde da nas štiti. Nadam se da nema razloga da ga se plašimo. Nadajmo se da sam u pravu.”


Recimo da je vaša ćerka čula kod kuće drugarice da nas Bog kažnjava, ako ne radimo ono što On od nas želi. Ona je čula da, ako mi ne pazimo mogli bismo završiti u “paklu“. Sad šta kažete vi? ”Dušice, to nije istina.” ILI…” Ja se zaista nadam da to nije istina. Hajde da ukrstimo prste.”
Da… ova pitanja o tome kako da se postavite nisu bezazlena.

 


 

Komentari